Опера „Коштана“ настала је 1931. године по истоименом дјелу Боре Станковића. Прерађивана 1940. и 1949. године, ова опера представља у исто вријеме практично отварење Коњовићевих умјетничких идеала и принципа и врхунац у његовом стваралаштву. Прва верзија опере имала је три премијере на главним југословенским сценама у Београду, Загребу и Љубљани. Иако је главни престонички критичар Милоје Милојевић узносио и хвалио Коњовићево дјело, српска културна јавност је била у недоумици због култног Станковићевог комада који се преобратио у оперу. Више успјеха опера је остварила у Загребу и Љубљани, јер тамошња публика није била оптерећена књижевним дјелом на основу ког је опера настала. Недостатке у вербалној драми, Коњовић је хтио да прекрије прерадом којом лик Коштане избија у први план. Тако је настала друга верзија у шест слика, изведена у Београду 1940. године. За све измјене у опери које су је диференцирале од књижевног дјела, аутор је оправдање налазио у сценској логици и тражењу аутентичности збивања на сцени. Прва Коштана је у Београду била Бланка Кезер, у Загребу Вера Мисита, а у Љубљани Злата Дунђена, која је бриљирала изводећи лик Коштане у Београду, са диригентом Ловром Матачићем, на премијери нове и дефинитивне верзије опере.
Коштана је била циганчица од петнаестак година, обдарена изузетним гласом, док је у исто вријеме плијенила несвакидашњом љепотом. Била је извор прихода својим родитељима, те би својим гласом и љепотом често забављала и изводила пјесме по наруџби представника вишег хаџијског друштвеног слоја. Коњовић хероини свог оперског дјела повјерава седам пјесама које интегрише у све слике, осим у четврту, коју конципира као речитативно-ариозно продубљивање њеног психолошког стања. Коштанин лик поистовјећен је са њеним гласом-симболом љепоте и младости. Из тог разлога, поред Коштанине личне приче и судбине, њен глас има утицаја на остале протагонисте попут чувеног Миткета, Стојана, Хаџи-Томе. Са ликом Коштане упознајемо се већ у првој слици, док забринуте Стојанове сестре разговарају о томе како је Стојан залуђен њоме („Благо њој! Песме јој певају, песмом она њима живот слади! Цео јој живот песма!“). Сестрински дијалог води до строфе коју Коштана изводи „Дома сам ти туго“, појављујући се негдје иза сцене, док јој само чујемо глас. Овај принцип појаве ликова иза сцене, прије неголи на сцени, користио је и сам Пучини (појава Мими иза затворених врата стана, гдје прво чујемо њен глас, а тек послије свједочимо њеној физичкој појави). Многе Коштанине пјесме, као и цјелокупан музички материјал опере имају импресионистички призвук, који произилази из модалне обојености пјесама. Коштанина наредна пјесма „Јоване, сине Јоване“, гдје је по први пут видимо на сцени, стилизација је фолклорне мелодије на народни текст, те симболизује будућу трагику њене судбине. Ово је тзв. прича-пјесма, а сам садржај и изражајност извођења пјесме приказују Коштану као изразито емотивно и њежно биће. Моћ Коштане као жене посебно се види у извођењу наредне пјесме „Зашто Сике, зашто?“, преузете из циклуса „Моја земља“. Пјесма представља благо провокативни избор Миткетове наруџбине жалне пјесме, док сама пјесма говори о невјерној жени која не осјећа кривицу. Коштанина изведба је толико магична („Као да је сам ђаво у њој“). Наредна пјесма „Стамено, мори Стамено“, представља обраду фолклорног цитата и љубавна је пјесма која Коштану приказује у њеном пуном сјају, у игри и заносу. С обзиром на то да је Коњовић поклоник Мокрањчевог дјела и да је у њему видио изузетан узор, не чуди употреба цитата из Мокрањчеве Осме руковети, „Џанум, насред село“. Коњовић не мијења мелодијску линију пјесме са Косова, а повјерава је Коштани која изводећи је страсно успјева да у хаџи Томи пробуди сасвим другог човјека. До тада изузетно строг и патријархалан човјек, претвара се у веселог и човјека који у себи буди потиснуте жеље и неостварене чежње. Ово је савршен приказ снаге Коштаниног гласа, који је у спрези са самом њеном личношћу. Након извођења ове пјесме, хаџи Тома Коштану дарује дукатима, на велико негодовање његове породице, док она те исте дукате кријући враћа (на негодовање њене мајке Салче: „Луда ти си, море!“). Ово је изузетан гест у којем видимо Коштанину стварну природу која је диференцира од остатка циганске дружине, те самих њених родитеља. Овај гест показује је моралном женом, којој материјална корист није на првом мјесту. Сљедећа пјесма, „Трипут ти чукна“, представља најсензуалнију Коштанину изведбу, због које је неки критичари карактеришу као „врањанску Кармен“, која „проговара“ народним вокалним жанром сентименталне романсе, прожета јужњачком неукротивом и дивљом енергијом. Ово је музички најефектнија Коштанина пјесма у опери, која старог хаџију доводи до делиријума. Због ове пјесме долази до сукоба оца и сина, хаџи Томе и Стојана. Посљедња Коштанина пјесма „Девет години минаше“ посједује снажан драмско-психолошки елемент. Ово је пјесма којом се одређује њена судбина са старим Асаном, а којом је требало да испуни Миткетов захтјев да му врати „слатку младост“. У овој посљедњој пјесми Коштана плаћа данак свом гласу, љепоти и младости.
Коњовић је лик Коштане профилисао као главну јунакињу, чијим се гласом одређују судбине других људе, али се на крају одређује и њена судбина. Музика опере је спој традиционалног и модерног, а рола Коштане изузетан пјевачки залогај, јер поред лирски вођене мелодијске линије, потребно је посједовати знање за извођење народних украса и мелизама. Коштана јесте лирска улога, али изузетно снажна, комплексно написана, кроз дисонанцу и модусе које је Коњовић употребљавао, а што додатно подцртава њену унутрашњу снагу и на крају чувену „жал за младос’“ која се осјећа у сваком покрету и тону Коштанином на крају опере.
Solo pjevanje i opera 