Опера „Мадам Батерфлај“, с посебним акцентом на лик Ћо Ћо Сан

Опера Ђакома Пучинија у три чина, „Мадам Батерфлај“, доживјела је прави фијаско на премијери у Миланској скали, 1904. године. Пучини ју је више пута прерађивао, да би у данашњем облику опстала више од једног вијека. Инспирацију за креирање овакве опере нашао је у Лондону, гледајући сценски комад „Мадам Батерфлај“, Давида Беласка 1900. године. Беласко је сценски оживио истоимену новелу Џона Лутера Лонга, из 1898. године. Дакле, „Мадам Батерфлај“ вуче коријене из друге половине 19. вијека, па чак и ранијих остварења са сличном тематиком (Мадам Хризантема, Пјер Лоти, 1887.), која су настала у доба јапанизма, фасцинације јапанском културом, умјетношћу, керамиком, од стране Европљана и Американаца. По завршетку опере „Тоска“ и њене енглеске премијере у Ковент Гардену, Пучини је инспирацију за наредну оперу нашао управо гледајући једночинку Беласка, притом не разумијевајући текст на енглеском језику. Ипак, његова фасцинација причом о Мадам Батерфлај, учиниће да се композитор упусти у музичко-сценско тумачење дјела.

Пучини можда није био најбоље упознат са јапанском културом и начином живота, али су му у раду на опери помогли либретисти Ђакоза и Иљика, као и супруга представника јапанске амбасаде у Италији, која му је приближила јапанске народне мелодије. Истраживао је јапанску културу, архитектуру, чак је упознао и јапанску глумицу Саду Јако, која је била на својој еврпској турнеји, како би чуо изворни јапански језик и изговор, те женски тембр који му је био потребан за писање улоге Ћо Ћо Сан. Пучини је био убијеђен у успјех ове опере, те је фијаско на премијери тешко поднио. Оно што је Пучини промијенио у односу на остварења Лонга и Лотија, јесте сам крај опере. Претходници су завршавали дјела тако што је Мадам Батерфлај преживјела срамоту и напуштање, те се враћала свом првобитном послу гејше, док је Пучини својом визијом краја од опере направио истинску мелодраму.

ЛИК ЋО ЋО САН (МАДАМ БАТЕРФЛАЈ)

• 

Петнаестогодишња гејша, Ћо Ћо Сан, поријеклом из некада богате породице чији је углед нарушен због оца и његовог самоубиства, упознаје поручника америчке морнарице, Пинкертона. Спаја их проводаџија (а такође и агент некретнина), Горо. Пинкертон од почетка нема озбиљне намјере, већ жели да се забави и искористи свој боравак у Нагасакију на најбољи могући начин. Гејше су служиле инстант забави различитих мушкараца који су били у прилици да их „посједују“. Амерички конзул у Нагасакију, Шарплес, упознат је са намјерама Пинкертона, али са друге стране и са очекивањима млађане Ћо Ћо Сан.

Ћо Ћо Сан се смртно заљубљује у Пинкертона, по први пут искрено осјећајући љубав и силину осјећања. Снага њене љубави се први пут у опери огледа кроз напуштање сопствене вјере, и прелазак на Хришћанство, како би заиста била једно са својим мужем. При самом чину вјенчања, појављује се њен ујак Бонцо, будистички свештеник, који оштро осуђује тај потез, те се одриче Мадам Батерфлај, што чини и остатак њене породице.  Дакле, остала је сама на свијету, бирајући искључиво Пинкертона и чинећи ову велику жртву како би га сачувала за себе. Пинкертон недуго потом одлази у Америку, гдје остаје три године. Тамо се оженио са Кејт Пинкертон, живећи један потпуно други живот, далеко од Истока и остављене Ћо Ћо Сан. Оно што је кључно у радњи опере, јесте трудноћа Мадам Батерфлај, која је по одласку вољеног на свијет донијела сина. Одбачена од свих, крила је и себе и своје чедо, док је на својој страни имала само служавку Сузуки – једину саучесницу и судионика њеног бола и патње. Кроз три дуге године, Батерфлај је живјела у сиромаштву, одбијајући понуду Гороа да се уда за богатог Јамадорија. Она је вјеровала у валидност свог брака са Пинкертоном и очекивала његов повратак. Пристала је на живот у биједи, поред могућности да то промијени, истински и слијепо вјерујући у љубав и вијерно чекајући на повратак свог мужа. Конзул Шарплес прима писмо од Пинкертона упућено Мадам Батерфлај, те је требао да је припреми на његов долазак са новом и правом супругом. Лик Шарплеса је један од ријетко позитивних ликова око Батерфлај, јер је он био свјестан њене доброте и љубави, не желећи да повриједи њена осјећања. Оно на шта није био спреман, јесте тренутак када Ћо Ћо Сан изводи свог сина, плавокосог дјечака, по имену Невоља. Тада конзул схвата озбиљност и тежину ситуације, те одлучује да Пинкертону каже ову важну вијест. Мадам Батерфлај слутећи невољу која је чека, ипак одлучује да заједно са сином чека долазак изгубљене љубави. Изнемогла заспива, када се појављује Пинкертон са супругом. Он није имао храбрости да се појави пред лицем Ћо Ћо Сан, већ то чини Кејт, одлучна да са собом у Америку поведе њиховог сина и пружи му живот какав није могао да има поред Батерфлај. Мадам Батерфлај пристаје на то, уз услов да Пинкертон дође по свог сина. Парадоксално за једну гејшу, Батерфлај показује изразиту моралност, најприје чекајући вољеног тако дуг период, одбијајући било какав вид излаза из материјалне кризе, јер ниједан није био достојан. Она је чин вјенчања схватила крајње озбиљно и тој се љубави предала свим својим срцем. За њу није постојао други. Није постојала опција да се врати свом занимању гејше. Она је промијенила вјеру, одрекла се својих коријена и породице, а Пинкертон се одрекао ње и њене љубави. По њеним моралним обрасцима, једино часно би било да се он појави и узме свог сина, једини доказ велике љубави. Док га је чекала, говорила је како ће име њеног сина постати Радост, када му се отац врати, иако у музичком и драмском смислу видимо да је она итекако слутила несрећу и губитак, иако то није жељела да призна себи.

Иако се Батерфлај одрекла коријена и традиције свог народа и своје породице, морална начела дубоко усађена у њену личност, навела су је да свој живот оконча управо по традицији, извршивши харикири. Учинила је то бодежом којим је и њен отац извршио самоубиство, претходно ставивши повез на очи свог сина и дајући му америчку заставицу. Та далека, обећана земља, није била суђена Ћо Ћо Сан, гејши која је цијели свој живот и могла да буде само гејша, успутна станица једног америчког морнара, који се поиграо са њеном судбином.

Симболично, Мадам Батефлај, живјела је кратко свој сан, свој љубавни занос и срећу. Попут лептира, раширила је своја крила, замахнула који пут у пуном лету и заувијек без њих остала. Иако гејше нису биле куртизане у правом смислу ријечи, ипак је то занимање носило усуд. Гејша је била жена чија је судбина унапријед била осуђена на патњу и пропаст, нарочито ако је у питању личност попут Ћо Ћо Сан. Високо морална, вијерна, у љубави предана и невина, спремна на жртву зарад љубави, али неспремна да поднесе срамоту, бол и напуштање вољеног човјека. Њен избор да заувијек склопи своја крила, можда је био једини начин да се одужи својим прецима и породици за сраман чин одрицања од сопствене вјере и идентитета, а исто тако и једини излаз.

Лик Мадам Батерфлај је једна од најкомплекснијих сопранских улога, не само Пучинијевих, него цјелокупне оперске литературе. Поред технички јако захтјевне роле, драмски моменат лика Ћо Ћо Сан је заиста упечатљив и снажан, те се за ову улогу ваља припремити, како у музичком и техничком смислу, једнако и у глумачком-драмском (менталном) аспекту. Потребно је сагледати положај петнаестогодишње дјевојке (дјевојчице) као гејше, а поријеклом из некада угледне породице. Њена најтананија и најискренија осјећања, пробуђена од стране поручника Пинкертона, добијају на снази и значају када она жртвује најприје своју вјеру, припадност народу и породици, а потом и свој живот. За вријеме трогодишњег чекања, вијерна Мадам Батерфлај је искрено очекивала повратак Пинкертона, а један од најљепших момената који ту чежњу и очекивање приказује, јесте арија „Un bel di vedremo“. Ако узмемо у обзир да је повратак Пинкертона услиједио три године по вјенчању, Мадам Батерфлај је у својој осамнаестој години извршила харикири. Неко са тако мало година, а тако значајним животним искуством, способношћу да искрено воли и жртвује себе зарад љубави, да сама отхрани сина – плод велике љубави, да мирно прихвати немилу судбину и срамоту, а потом из најдубљих моралних побуда одузме себи живот, чини овај лик заиста фасцинантим и тешким и за разумјети, а камоли на сцени представити. Мадам Батерфлај једна је од највећих хероина, у правом смислу ријечи, како у Пучинијевом опусу, тако у цјелокупној оперској литератури.